Petnaesti drugi.

Kraj meseca. Opet će taj prokleti petnaesti. Opet vraćam film u svojoj glavi kako je bilo pre. Opet se postidim svaki put kada te neko spomene. Ne. Nije lako. Nimalo. Ali, zašto sa tobom i ono loše lepo izgleda ? Zašto sa tobom odjednom sve ono nemoguće postane moguće ? Zašto ? Zašto i dalje osećam leptiriće u stomaku ? Zašto ne mogu da te zaboravim ? Zašto tvoja jedna reč može toliko da mi popravi dan, ili čak pokvari ?
Ej, pa ovo što mi imamo, to je ono za čime mnogi žude, za čime bi mnogi prolili sopstvenu krv, samo da na trenutak osete šta znači biti zaista voljen. Ej, pa mi imamo ono što niko nema. Imamo jedno drugo. Ceo svet je naš. Samo nas dvoje. To je ono što je zaista potrebno. Jednostavno ne mogu da opišem. Kao da samo ti uspevaš svojim osmehom da oteraš sve demone. Kao da osim tebe niko drugi ne postoji. Kao da si jedini na svetu. Imaš ono što niko drugi nema. Jedini me razumeš. Jedini uspevaš da mi posle svakog pada vratiš osmeh na lice. Ti si moja motivacija za bolje sutra. Ti si ono malo vode koje čuvam na dlanu. Ti si ono za čime jedino želim da se borim. Zbog tebe nikada ne odustajem.
Možda si daleko, ali to ništa ne menja. Naprotiv, imam osećaj kao da mi nikada nisi bio bliže. Kao da si pored mene, baš sada. U mislima i dalje čujem tvoj glas. Svaki put se naježim.
I ne dam te, nikada, nikome.

Izmedju dva sveta.

Prolazi još jedan kišan i tmuran dan. Padaju maske, kao i svaku noć. Svi ti nasmejani ljudi koji su pokušavali da zadrže osmeh na licu pokazuju svoja prava osećanja.
Sama u četiri zida. Oni jedini svaku noć slušaju moje jecanje. Tek poneka kap suze pada na jastuk. I opet vrištim u sebi. Odavno sam umrla, samo to niko ne primećuje. Ta nasmejana devojka odavno ne postoji. Taj osmeh na licu se više ne vidi. I opet nema nikoga da mi kaže da će biti sve u redu. Ostajem sama. Niko ne razume, niko čak i ne pokušava da razume.
Odavno slutim kraj. Milion puta si odlazio i posle svakog odlaska bi se vratio. Svaki put bih strepila da li ću ponovo čuti taj tvoj umiljat glas. I uvek bih te čekala. Dobro znaš da si uvek dobrodošao. Pored svega toga, kilometri su oni koji dele ljubav. Čežnja za nečijim zagrljajem. Dovoljno je samo da osetiš nečije uzdahe. Dovoljno je samo da slušaš kako diše. Daljina, to je jedino što ubije čoveka.


Rekli smo zauvek. #

Daljina.

Daljina.Opet prokleto fališ.Pada noć,a tebe nema.Ostaje mi samo da slušam tvoj glas od kojeg mi se ledi krv.Ne,ne govori mi da ti nedostajem.Boli previše.Dva sveta,ti i ja.Da mogu,sve ove ljude oko sebe bih zamenila tobom.Samo ti.Tvoj glas,tvoje oči.Zar je toliko teško srušiti taj prokleti zid koji nas razdvaja?Tako bih ti se bacila u zagrljaj.I opet taj jebeni ponos.Ne.Ne mogu da ti priznam šta osećam.Posle svakog dana,sve je gore i gore.Dani bez tvoj zagrljaja i poljubca su tako monotoni.Ovo nije život.Ostaje mi samo da svoju tugu utapam u tužnim pesmama,kao i uvek.A najviše od svega boli to što nikada nisi bio tu da ljubiš da prođe.Ni sam ne slutiš koliko te volim.Samo jedan tvoj zagrljaj,ništa više.Zašto mora da bude ovako?Daljina je kurva.