Nezaboravno.

Bio si moj oslonac, moj pad. Bio si jedini koji me razume, koji je uvek tu za mene. Uvek si znao da me utešiš i nasmeješ. A voleli smo se ludo. To samo nas dvoje znamo. Bolesno smo se voleli. Posle svake svađe bi posustali i opet bi sve ponovili. Retko ko se voli kao što smo se nas dvoje voleli. Naša ljubav nema granice. I nikada ti nisam dala da odeš, uvek bih te zadržala pored sebe. Ali tebe je sve to prošlo. Samo zgaziš preko svih uspomena, preko svih lepih reči i nastaviš dalje. Kao da nikada ništa nije ni bilo. Pitam se, da li se nekada setiš svega ? Da li ti krene suza ? Da li nekada zaplačeš ? Ali ja sam opet tu za tebe, opet bih sve ponovila, sve, samo da budeš moj. Kroz sve bih prošla bez razmišljanja. I znam, opet bih udarila glavom o zid. Sve bi bilo uzalud... Jer ti ne znaš da zaboraviš na ponos, ne znaš da se žrtvuješ.

Večno i zauvek.

Ma mogu ja bez tebe. Dan, dva, nedelju dana. Ali onda, onda odjednom padne ona prokleta noć kada ne možeš da zaspiš. I onda osećam bol u grudima, osećam kako ne mogu da dišem. To je jedini znak da ne mogu bez tebe. I opet sve ispočetka. Tebi se uvek vratim, uvek. Kao da dišemo jedan za drugog. Oboje uvek pređemo preko ponosa. Milion puta smo rekli više nikada, ali ipak se ponovilo još puno puta. I tako će uvek biti. Ne brini. Sve dok me imaš, nikada nećeš biti sam. Znaj da sam ja tamo negde i da moje srce još uvek kuca za tebe. Ti nikada nisi sam, niti ćeš biti. Ne dozvoljavam da osetiš da nisam pored tebe. Fizički nisam, ali prisihički jesam. Reči su suvišne. Po načinu disanja znam kako si. Znam. Znam i kada naiđu oni tmurni dani, tada si slomljen, ako to kriješ od mene, ne dozvoljavaš mi da saznam. Tako si sladak kada se naljutiš. Tako si sladak kada se praviš da si ljut. Ali uvek popustiš. I nikako mi ne daš da odem. Baš kada krenem da odustanem od svega, povučeš me za ruku i kažeš da još uvek nije kraj. Za nas nema kraja. Sve dok smo zajedno, nema kraja ničemu. Tada sve večno traje. Večno i zauvek.