Ljubav i ponos.

Dođu  te noći kada tako i prosto ne možeš da zaspiš. Uspomene nikako da odu, samo se vrte po glavi. Čuješ samo otkucaje sata i svoje uzdahe. I onda ti samo ostaje da celu noć razmišljaš o svemu. Zapitaš se gde si pogrešio, da li je uopšte u tebi problem, zar te je toliko teško voleti... Sećanja su i dalje tu. I posle svega, na kraju samo ona i ostanu. Oh, kako si nekada bio moj. Samo moj. A sada ? Sada si ko zna čiji. Neka druga te drži za ruku, miluje ti lice, gleda te kako spavaš. Zašto to nisam ja? I zašto to nikada neću biti ja ? I zašto je za sve kriv jebeni ponos ? Zašto uporno dozvoljavamo da nam on uništi svaki san ? Tvoj i moj inat. Nema goreg. Ponos mi ne da da ti samo kažem sve. Koliko te volim, koliko mi nedostaješ. Znam. Znam da bi ta moja jedna rečenica rešila sve. Ali ne. Ostaje nam jedino da čekamo kada će neko od nas da pređe preko ponosa. Ljubav i ponos ne idu. Ili pređeš preko ponosa ili zauvek ostaješ bez onoga što najviše voliš.

Noć mi te uzima.

Noć mi te uzima. Opet. Otima te od mene, ti odlaziš. Ali opet te sanjam, šestu noć za redom. Opet si njen. Prokleto njen. Opet vidim taj njen podmukli osmeh na licu, opet doživljavam poraz. Ne voliš je. Ne možeš je voleti. Ne dozvoljavam da ti uđe pod kožu, nekada je u tom zagrljaju bilo samo moje mesto ! Te oči su videle samo mene. To srce je kucalo samo za mene. Te usne su sanjale kako samo mene ljube. Te ruke su samo mene milovale. Uvek mi se vratiš, svaki put te čekam raširenih ruku. Suđeni smo jedno drugom. Niko ne može da stane između nas. Ne postoji ta granica koja će da nas razdvoji. Sudbina je to. Molim Boga za tebe. Ne skidaj nikada osmeh sa lica. Najlepši si u mom zagrljaju. Tu jedino pripadaš. Tu je tvoje mesto. Uzmi me za ruku i vodi me daleko odavde. To je sve.

Ti i ja.

Ej, pa ti nedostaješ nekome. Nedostaješ meni. Nedostaje mi sve tvoje. Čak i Zvezde znaju koliko mi nedostaješ. Čak i one osećaju kako mi srce ubrzano kuca svaki put kada mi kažeš da me voliš, kada mi tepaš. Ali noćaš, kao i svaku noć, srce zebe, tama ispanjava sve oko mene. Ti nisi tu. Zašto ? Samo dođi, zajedno smo jači. Jači  od svega. Od svih sila, od svih vojnika, od svih talasa, od svake oluje, od svake kiše, od svakog zemljotresa, od svih prirodnih sila. Ne mogu da ti opišem koliko želim da ti skočim u zagrljaj. Da te obgrlim svojim rukama i da te nikada ne pustim. Jedino je u tvom zagrljaju bezbedno, sigurno. Svaki tvoj poljubac je kao so na ranu. Ti nikada nećeš prestati. Ti i ja... Previše komplikovani za sve oko nas, ali opet tako jednostavni. Ne moraš da pričaš da bih znala šta osećaš, šta ti je u mislima. Tvoje oči govore sve. Svaki osmeh sa njih mogu da pročitam. Znam kada si tužan, znam kada si srećan. Uvek sam tu za tebe, znaš to. Sve ćemo zajedno da prođemo, sve. Tvoja sam, moj si. Jednostavno je. Sve što mi je potrebno je tvoja ljubav. Smej se,ti to radiš najbolje. Tvoj osmeh. Ti. Ja.

Reči nisu dovoljne.

Gledam u plafon. Razmišljam. Da, sutra je taj 15. Taj prokleti 15. U trenutku mi se sećanja opet vrzmaju po glavi, opet se setim svega. Svih reči. Vreme prolazi. Zaboravljamo jedno drugo. Ali zašto? Zašto to opet dozvoljavamo? Čak je i svađa bolja od ovoga. Samo mi daj znak da je i dalje kao pre. Da još uvek nije prestalo ništa. Više se ne sećam tvog glasa, tvog pogleda. Samo dođi.
Ne znam. Ovo nije ljubav. Ovo je mnogo više od toga. Malo je do Meseca i nazad, premalo za ovo što ja osećam prema tebi. Do kosmosa, do Zvezda, do neba, do Sunca... I opet je malo. Reči nisu dovoljne. Jedan tvoj zagrljaj i ništa više. Sve je prolazno, ali ovo nije. Ovo još uvek ne prolazi, niti će ikada da prođe. Zauzeo si posebno mesto u mome srcu. Koliko god pokušavala da te iščupam, opet ne vredi. Nije moguće. Ti. Ti si ono što uništi čoveka. Gori si od svakog alkohola, droge, kocke...

Moja neizlečiva rana.

Moja neizlečiva rana. Da, to si ti. Bez tvoga osmeha svet je tako prazan i tmuran. Sve je tako crno, negativno. Bez tebe je svaka noć duga. Ne znam... Posle svega mi ostaje samo da tugujem, jedino si u snovima zaista moj. Jedino je tada sve tako kako smo oboje zamišljali da bude. Ti i ja smo sami na svetu. Na svojim usnama osećam tvoj dah, osećam kako ti srce ubrzano lupa kada te zagrlim. To je valjda od sreće. Ali onda se probudim i opet se oko mene stvore okovi koji mi ne dozvoljavaju da ti skočim u zagrljaj. Samo želim da sve ovo nestane. Samo želim da ti čujem glas. Samo želim satima da te gledam dok spavaš. Želim da budem tvoj mali anđeo čuvar, kao i ti moj. Želim da se volimo. I opet, izgleda da je to previše, ali to je jedino što je čoveku potrebno. Jedne krupne oči, jedna crna kosa, jedne hladne ruke koje najbolje grle i jedne usne koje znaju da te vežu za sebe za ceo život. To je sve, to je jedino vredno. Svake noći zagrlim jastuk zamišljajući da si to ti i ujutru se budim u suzama. Valjda tako mora da bude. Valjda na taj način plaćam za sve moje greške. Uvek te diraju u osobu koju najviše voliš. Jedino što mi je sada potrebno je tvoj zagrljaj. Ti najbolje znaš da me utešiš. Moja neizlečiva rana. Ti.

Znam da znaš.

Znam da znaš. Ti si jedini na ovom svetu koji me zna. Reči nisu potrebne kada smo ti i ja u pitanju. Imaš tu moć da iz mog pogleda pročitaš sve što hoću da kažem. Ej, pa to može samo ljubav. Ljubav je nešto najvrednije, nešto što ne može svako da ima. Ali eto, ti i ja smo ti srećnici koji smo uspeli na svojoj koži da osetimo kako je to voleti i biti voljen. Ne znam, reči nisu dovoljne. Dišem za tebe. Svaka tvoja suza mene dotuče. Svaka tvoja reč boli kao milion drugih. Ti si jedini koji uspeva da me u isto vreme diže u nebesa i spusti na samo dno. Maštanje sa tobom je neprocenjivo. Ti i ja kada se udružimo, pa niko nam ne može ništa. Pored tebe je sve tako sigurno. Tada jedino imam osećaj da sam spokojna i da mi niko ne može ništa. Tako je hladno bez tvoj zagrljaja. Tama je prekrila sve. Đavoli su krenuli u napad, napadaju sa svake strane. Crne misli opet okupiraju moj um. A onda mi dođeš ti i sve nestane. Sva ta lavina nestane. Onda dođeš ti i vratiš mi osmeh. Opet se vraćaju stare uspomene. Naši najlepši trenuci večno će da traju. I uporno te skrivam od svih ostalih, skrivam tvoj lik. Oni ne smeju da saznaju. To znamo samo mi. Ne dam te. To je sve. Ne dam te sada, ni za milion godina, nikada. I posle tebe opet ti. Jednostavno je. To sve čini ljubav. Zbog nje smo spremni i rođenu krv da prolijemo, svaki zid da srušimo, svaku granicu, sve. Samo me voli. I znam da znaš.

Rekli smo zauvek.

Odlaziš. Opet nas ta prokleta sudina muči, opet se igra sa nama. Napokon smo bili oboje srećni. Mamio si mi osmeh na lice. Međutim, odjednom si mi rekao da te neće biti par meseci. Par meseci... Već osećam da će tih par meseci biti pravi pakao. Čoveče, tek sada sam shvatila kako je to kada ti se ceo svet sruši za samo par minuta. Kao da je deo mene nestao. Osećam kako mi srce ubrzano kuca. Gušim se u sopstvenim suzama. Jednostavno ne znaš da prestaneš. Grlim jastuk zamišljajući da si to ti. Ne mogu prihvatiti činjenicu da ti možda više nikada neću čuti glas. Jebena sudbina. 'Ti i ja, jači od Partizana.' To si ti sam rekao, a šta je sada ? Zar smo i mi doživeli ovakav poraz ? Zar je ovde kraj ? Ne. I dalje ne verujem. Kako si, gde si, da li si dobro, da li ćeš naći devojku koja će da te čuva kao što sam ja to nekada umela ? Reci mi, da li ćeš me zaboraviti ? Ovo nije život, ja bez tebe ne mogu dalje. Ti si moja prva misao kada se probudim. Ne izlaziš iz glave. Sa kime ćeš se radovati na naš datum ? I zašto ne sa mnom ? I zašto smo izgubili bitku sa daljinom ? Zašto ? Rekli smo zauvek.