Dođu te noći kada tako i prosto ne možeš da zaspiš. Uspomene nikako da odu, samo se vrte po glavi. Čuješ samo otkucaje sata i svoje uzdahe. I onda ti samo ostaje da celu noć razmišljaš o svemu. Zapitaš se gde si pogrešio, da li je uopšte u tebi problem, zar te je toliko teško voleti... Sećanja su i dalje tu. I posle svega, na kraju samo ona i ostanu. Oh, kako si nekada bio moj. Samo moj. A sada ? Sada si ko zna čiji. Neka druga te drži za ruku, miluje ti lice, gleda te kako spavaš. Zašto to nisam ja? I zašto to nikada neću biti ja ? I zašto je za sve kriv jebeni ponos ? Zašto uporno dozvoljavamo da nam on uništi svaki san ? Tvoj i moj inat. Nema goreg. Ponos mi ne da da ti samo kažem sve. Koliko te volim, koliko mi nedostaješ. Znam. Znam da bi ta moja jedna rečenica rešila sve. Ali ne. Ostaje nam jedino da čekamo kada će neko od nas da pređe preko ponosa. Ljubav i ponos ne idu. Ili pređeš preko ponosa ili zauvek ostaješ bez onoga što najviše voliš.
Нема коментара:
Постави коментар