Vreme prolazi,sećanje ostaje.

Prolaze sati, dani i meseci, a tebe i dalje nema. I dalje se nadam da ćeš se vratiti, kao nekad. Da ću ti sedeti u krilu i milovati tvoju kosu i lice, da ću ti polako šapnuti kako si ceo moj svet, da te više nikada neću pustiti iz zagrljaja. Ali ti se ne vraćaš, znam to. Duša za tobom i dalje plače, srce se deli na komade kada se setim da nisi pored mene. Gledam kako se ljudi menjaju, svi nekuda jure, bore se, kidaju...A ja ? Ja samo stojim u mestu i čekam. Čekam da se nešto promeni, da se javiš, da kažeš kako ti je još uvek stalo, kako ti srce i dalje lupa kada me se setiš, kako ne možeš da me izbaciš iz glave. Ali putevi nam se razilaze, nismo suđeni jedno drugom. Prolaziće dani, meseci i godine, ali tvoj osmeh će mi uvek biti u mislima. Za tebe uvek imam bar malo mesta u mom srcu i to mesto je nemoguće zameniti. Ti si ta bolna rana koju je nemoguće izlečiti. Boliš me. Jako.