Moja neizlečiva rana.

Moja neizlečiva rana. Da, to si ti. Bez tvoga osmeha svet je tako prazan i tmuran. Sve je tako crno, negativno. Bez tebe je svaka noć duga. Ne znam... Posle svega mi ostaje samo da tugujem, jedino si u snovima zaista moj. Jedino je tada sve tako kako smo oboje zamišljali da bude. Ti i ja smo sami na svetu. Na svojim usnama osećam tvoj dah, osećam kako ti srce ubrzano lupa kada te zagrlim. To je valjda od sreće. Ali onda se probudim i opet se oko mene stvore okovi koji mi ne dozvoljavaju da ti skočim u zagrljaj. Samo želim da sve ovo nestane. Samo želim da ti čujem glas. Samo želim satima da te gledam dok spavaš. Želim da budem tvoj mali anđeo čuvar, kao i ti moj. Želim da se volimo. I opet, izgleda da je to previše, ali to je jedino što je čoveku potrebno. Jedne krupne oči, jedna crna kosa, jedne hladne ruke koje najbolje grle i jedne usne koje znaju da te vežu za sebe za ceo život. To je sve, to je jedino vredno. Svake noći zagrlim jastuk zamišljajući da si to ti i ujutru se budim u suzama. Valjda tako mora da bude. Valjda na taj način plaćam za sve moje greške. Uvek te diraju u osobu koju najviše voliš. Jedino što mi je sada potrebno je tvoj zagrljaj. Ti najbolje znaš da me utešiš. Moja neizlečiva rana. Ti.