Rekli smo zauvek.

Odlaziš. Opet nas ta prokleta sudina muči, opet se igra sa nama. Napokon smo bili oboje srećni. Mamio si mi osmeh na lice. Međutim, odjednom si mi rekao da te neće biti par meseci. Par meseci... Već osećam da će tih par meseci biti pravi pakao. Čoveče, tek sada sam shvatila kako je to kada ti se ceo svet sruši za samo par minuta. Kao da je deo mene nestao. Osećam kako mi srce ubrzano kuca. Gušim se u sopstvenim suzama. Jednostavno ne znaš da prestaneš. Grlim jastuk zamišljajući da si to ti. Ne mogu prihvatiti činjenicu da ti možda više nikada neću čuti glas. Jebena sudbina. 'Ti i ja, jači od Partizana.' To si ti sam rekao, a šta je sada ? Zar smo i mi doživeli ovakav poraz ? Zar je ovde kraj ? Ne. I dalje ne verujem. Kako si, gde si, da li si dobro, da li ćeš naći devojku koja će da te čuva kao što sam ja to nekada umela ? Reci mi, da li ćeš me zaboraviti ? Ovo nije život, ja bez tebe ne mogu dalje. Ti si moja prva misao kada se probudim. Ne izlaziš iz glave. Sa kime ćeš se radovati na naš datum ? I zašto ne sa mnom ? I zašto smo izgubili bitku sa daljinom ? Zašto ? Rekli smo zauvek.